„Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste", piše Šerbed�ija na početku ove knjige idući uz nos, tako se ka�e, vremenu u kojem �ivimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog mo�da još goreg pred nama. Nije va�an taj propali komunizam, va�na je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbed�ija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj pla�i kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto mo�da i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbed�iju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god knji�evnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater." Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabele�i ono što treba.

Aleksandar Jerkov