Matija Pavićević: Zašto se mučiti?

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je u pitanju univerzalni osećaj među savremenim piscima, ali mogu pretpostaviti: bavljenjem književnosti u Srbiji, regionu, pa na kraju dana i u svetu u 21. Veku često deluje uzaludno. Osećaj koji zna da prevlada, sa vremena na vreme, jeste da igramo odavno izgubljenu utakmicu, jednog sporta koji više i nije toliko relevantan, koji je otišao u senku drugih, primamljivijih, pristupačnijih disciplina. Pomisao ’čemu sve ovo’ se neretko ušunja u moje misli, ispod radara, donekle podmuklo. Šta me navodi da provodim mesece i godine svog života ispred tastature, zbog čega imam toliko neprospavanih noći iza sebe, zašto, donekle mazohistički izlažem sebe neminovnom razočaranju iznova i iznova?

Čemu sve ovo?

Da li knjige – u današnjoj kulturnoj klimi – zaista imaju moć da promene svet? Da li su romani i dalje značajan deo kulturnog pejzaža savremenog društva? Šta znači biti pisac danas, koja je zapravo uloga književnika u postmodernom svetu? Da li je glas Autora vredan pažnje i, u slučaju da jeste, ima li ko da ga čuje? 

Poslednji put kada su mi se ova pitanja i dileme skoro parazitski ušunjale u misli, shvatio sam (kako to obično i biva) da ne treba bežati od njih, te sam rešio da im se nešto temeljnije i posvetim. Nadajući se da nisam lud, odnosno jedini koji se ovako oseća, počeo sam da istražujem do kojih zaključaka su dolazili drugi autori koji su se bavili ovom (nezahvalnom) temom i tako naleteo na kultni esej američkog pisca Džonatan Frenzena Zašto se truditi? (Why bother?). 

Frenzen je napisao ovaj tekst u trenutku kada su njegovi romani bili kritički hvaljenji i donekle komercijalno uspešni, ali ipak pre nego što je napisao svoje remek-delo Korekcije. Drugim rečima, u trenutku pisanja bio je – objektivno gledano – uspešan pisac, koji i dalje nije eksplodirao kao što će to učiniti nekoliko godina kasnije. Svakako, subjektivni osećaj čitajući uvod u gorepomenuti sastav jeste da je u tom trenutku Frenzen gledao oko sebe, depresivan, donekle slomljen, i naglas se pitao Da li je ovo sve? Da li ovo znači biti pisac danas? Ili, u njegovim rečima: „Već sam shvatio da novac, uzbuđenje, vožnja limuzinom do snimanja intervjua za Vogue magazin, nisu samo bonusi. Oni su glavna nagrada, uteha što više niste relevantni jednoj kulturi.“

Makar za one pisce i spisateljice kojima je književnost (kao svojevrsni sveti gral) na prvom mestu, uspeh, kao takav, uvek subjektivan i neuhvatljiv, jednostavno nije dovoljan – nije ni relevantan. Retko kada ćete naići na značajnog pisca kojem je pažnja i slava cilj, čak naprotiv, oni beže od rasveta i reflektora, znajući da je to samo distrakcija od onoga najvažnijeg – samog pisanja. Elem, šta zapravo predstavlja najdepresivnije saznanje jeste nedostatak vidljivog uticaja književnosti na jedno društvo i kulturu. Spoznaja da je nekada možda i najznačajnija profesija na svetu – totalno nebitna kada se pogleda šira slika. 

„I onda se zapitate zašto se uopšte trudim da pišem ove knjige? Ne mogu da se pretvaram da će mejnstrim slušati poruke koje imam da im pošaljem. Ne mogu da se pretvaram da podrivam bilo šta, jer svaki čitalac koji je sposoban da dekodira moje subverzivne poruke ne mora ni da ih čuje (…) Ne mogu da prihvatim pretpostavku da je ozbiljna fikcija dobra za nas, jer ne verujem da za sve što nije u redu sa svetom ima i leka, a čak i da verujem, šta bih ja, koji se osećam kao bolesnik, imao da ponudim?“ 

Naravno, ultimativni cilj autora je reći nešto – nešto od značaja. Međutim, da bi se to i dogodilo mora postojati neko ko je otvoren da tu poruku i sasluša. Frenzen sjajno ilustruje taj paradoks kada priča o tome kako je – na početku svoje karijere – smatrao da su same knjige koje piše poruka, a da bi bilo kakvo javno eksponiranje – njega kao autora – odvuklo od suštine teksta. To je bio njegov bunt, ta tišina je simbolizovala njegovu kritiku stanja u kojem se nalazi savremena književna, odnosno kulturna scena, samo da bi vremenom zaključio sledeće: „Tišina, međutim, predstavlja koristan iskaz samo ako neko, negde, očekuje da tvoj glas bude glasan.”

Čemu onda sve ovo?

Lično smatram da srce ne bira i da nema ničega racionalnog u ljubavi. Književnost, odnosno prevashodno čitanje romana, pa onda i pisanje volim do krajnjih granica. Istinski verujem, skoro pa religiozno u pisanu reč. Za razliku od Frenzena, doduše, nikada nisam smatrao da knjige mogu promeniti svet jer zaista nema leka za sve što nije u redu s njim, ali jesam nešto drugo, nešto što nisam uspeo da definišem na adekvatan način, a nešto što Frenzen sa hirurškom preciznošću zaključuje: „Ono što se pojavljuje kao uverenje koje nas ujedinjuje nije to da roman može da promeni bilo šta, već da može da sačuva nešto.“

Sačuvati i efikasno oslikati portret i puls jedne kulture u specifičnom trenutku u istoriji čovečanstva je, nesumnjivo, od krucijalnog značaja – ne za pisca kao individuu, već za civilizacijski razvoj i dalje razumevanje, pa samim tim i napredak. A upravo to i rade sve kvalitetne knjige ovog sveta. Romani čuvaju trenutke, a ti trenuci su neprocenjivi. 

Na kraju dana, baviti se pisanjem je refleksija dubokog optimizma, iako često ne deluje tako. Upravo sa tom mišlju u glavi, Frenzen citira američku spisateljicu Flaneri O’Konor: 

„Ljudi bez nade ne samo da ne pišu romane, već, što je još važnije, oni ih ni ne čitaju. Oni ne posvećuju preteranu pažnju ničemu, jer im nedostaje hrabrosti. Put do očaja je odbiti da se doživi bilo kakvo iskustvo, a roman, naravno, predstavlja način da se doživi iskustvo.“

Imajući to u vidu, a neposredno nakon moje ’konsultacije’ sa Frenzenom, spokojan i umiren, otresao sam beznađe i sopstvenu depresiju sa sebe i krenuo da pišem ono što će postati moj treći roman Najtrezniji čovek na svetu. Esej Zašto se truditi? objavljen je pre dvadeset osam godina, a poslednje rečenica, skoro tri decenije kasnije je relevantnija nego ikad, a istovremeno i najprecizniji opis mojih ličnih emocija u trenutku kada sam prevazišao pomenute dileme i krenuo da pišem novo delo: „Svet se tada urušavao, urušava se i sada, a ja sam srećan što mu ponovo pripadam.“

Jednostavno rečeno, vredno je svega toga. Vredno je izaći na to kulturno-književno ratno polje i pobiti se za ono u šta duboko verujemo onda kada je to i najteže. Uostalom, u pitanju je ljubav – a za ljubav se ide u rat čak i kada su šanse konačne pobede minimalne. 

Autor: Matija Pavićević