Људски је живот дах у времену, сићушно струјање у свету – та чињеница је поражавајућа за човека коме је стварност мера свих ствари. Али, када човек почне да размишља о коначности и када мисао о смрти попут непозване силе затресе његов свет, он почиње да разумева законитости према којима је живот тек талас преко непомичног, глатког камена, на ком се ништа не може задржати дуже од тренутка. У тој игри таласа и камена има нечег узвишенијег од тајни које су зачин људске свакодневице – не треба заборавити да снага таласа у низу има моћ да преобликује материју и тако је промени.

Само се у неомеђеној мрежи веза између људи налази подстицај за стваралаштво које превазилази људско време. У такву мрежу је била ухваћена и Милица Крстић Чолак Антић. Један талас преко камена, једна наизглед минијатурна маса која се губи пред следећим налетом пенушаве воде. По чему се она разли