BAŠTA, PEPEO

O, Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u
daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdio duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?

„Sada moramo da krenemo“, rekla bi tada moja majka. „Gospode, kako se ovde brzo smrkava.“